July 22, 2016 by Nasmejana

Mini kajak ekspedicija od Novog Sada do Beograda

Sa nestpljenjem sam čekala petak i kraj radnog dana. Kad putujem bilo gde, moje misli su od ranog jutra fokusirane samo na put, u ovom slučaju kajak, prirodu i vodu. Svaki delić tela je napet i čeka 18 sati da avantura počne.

Okupljanje je ispred splava Barakuda. Tamo me dočekuje standardni dvojac Wild Serbia, Ivan i Nemanja. Sledi upoznavanje, pakovanje stvari i opreme i polazak.

Kao i u većini slučajeva, na ovu avanturu idem sama. Volim da putujem sama, mada i kad ideš na ovakve akcije u stvari nikad nisi sam. Svi gajite istu ljubav, imate isti cilj i osećaj kao da se poznajete oduvek.

Ovaj put nas je desetak i do destinacije Kovilj – Krčedinske ade krećemo sa dva džipa. Tamo ćemo da postavimo kamp i prenoćimo, a sutradan krećemo “put” Beograda.

Novi sad – Beograd iz malo drugačije perspektive, sa Dunava iz kajaka. Čeka nas dug put od 70km, sa noćenjem na pola puta. Ukoliko bude moguće na nekoj rečnoj adi gde može da se postavi kamp.

Ravnica, zalazak Sunca, drvo kajsije i to zrele, ne sećam se da sam ove godine jela ukusnije kajsije, savršeno mesto za postavljanje kampa.  Ono što je moglo da nam pokvari idiličnu sliku su komarci, mnogoooo komaraca. Rojevi je blaga reč. Vojska, odlučna i spremna za napad, misija “isisati svu krv”.

Neki su našli rešenje i zatvorili se u šatore, mi hrabriji smo se okupali autanom i zapalili vatru. Tvrdoglavo im se suprostavljajući. Moram priznati da sam u neki trenucima mislia da nećemo “preživeti” noć. Ali uz dobro društvo, pečeni kukuruz, zvezde i reku sve je moguće.

Jutro je počelo šuštanjem kesa i groktanjem, pomislila sam da sanjam, ali nisam, bila je to svinja iz okolnog domaćinstva, očigledno gladna.

Ubrzo po njenom odlasku smo se svi prodbudili i spremanje je moglo da počne. Pakovanje šatora, naduvavanje kajaka, podela po kajacima i pokret. Šest kajaka i čamac sa opremom koji nas prati.

U kajaku sam sama. Znam da će mi trebati duplo više snage, ali taman će one silne vežbe iz teretane da se isplate.

Uzvodno ili nizvodno? pita Ivan. Malo mučenja na početku od jedno kilometar, dva i posle “samo” nizvodno. Ja sam uvek za malo mučenja, veslanja, prepreka itd. Tako i bi.

Krećem poslednja u koloni. Sve je na svom mestu, voda, nepromočiva torbica, krema za sunčanje…udobno se smestivši “polećem”.

Tog trenutka kad uzmem veslo u ruke, za mene, sve staje. Tada vreme i prostor postaju jedno. Vreme se računa brojem osmeha i onih “leptirića sreće” u stomaku.

Odluka da se ide uzvodno je bila prava, rukavac i sve njegove čari me obuzimaju. Šuma, drveće, božanstveni pejzaži, konji, ptice, mir i poznati zvuk tišine. Tako zanesena i opčinjena ne primećujem ni veslanje uzvodno, ni komarce.

Dok se laganim tempom približavam izlasku iz rukavca, sa desne strane se nazire most Beška, na licu mi se širi osmeh i prolaze me žmarci. Koliko je božanstven, njegovo visočanstvo Dunav. Sva njegova moć i snaga ispred mene. Pomislih, koliko je čovek mali u odnosu na prirodu.

Tu pravimo kratku pauzu, svi srećni što je uzvodno kajakanje završeno. Kupanje, rashlađivanje, nadoknada utrošene energije, a potom se prepuštamo brzini reke.

Odatle pa sve do Beograda, nemam utisak da sam u Srbiji, da sam na 70 km od Beograda.

Ceo tok mi se činio kao smena savana, džungli i moćnih, strmih litica nedostižnog kanjona. Malo Afrike, Amazonije i Velikog kanjona Kolorada.

Prvi deo puta, nazvaću je “Dunvska/Rečna savana” prošao je u mojoj opčinjenosti obalom. Samo sam očekivala da se pojavi neki lav ili žirafa, pa da slika bude potpuna. A onda pogledam na desnu stranu obale i njene odsečne stene, koje iskaču iznad Dunava i ravnopravno pariraju njegovoj moći i nađem se u Americi. Netvaran prizor.

Sa pauzama u veslanju stigosmo i do Slankamena, tj. prekoputa. Ivan čamcem odlazi da dokupi vode, jer Sunce je bilo baš jako i zalihe za dva dana su potrošene. Mi nastavljamo dalje kajacima. Pojačavamo tempo, jer nas već polako hvata umor i želimo što pre da stignemo do lokacije. Plan je da malo pre Belegiša postavimo kamp, negde na pola puta između 30. i 40. kilometra.

Nivo Dunava je ove godine viši u odnosu na prošlu u ovo vreme. Pretpostavljamo da će nas to sprečiti da spavamo na ostrvcetu i plaži. Što nam ubrzo  saopštavaju i pecaroši koje srećemo dok kajakamo.

Mi, entuzijasti, ipak odlazimo do ostrvceta u nadi da ćemo naći mesto za kamp, jer nada ipak poslednja umire, ali nažalost  plažu ćemo morati da ostavimo za sledeću godinu.

Krećemo lagano oko ostrva tražeći idealno mesto. Prekoputa, na levoj obali je kućica sa površinom pogodnom za kamp. Sumrak je i poslednji moment za postavljanje šatora po danu. Prilazimo i od lokalnih pecaroša dobijamo dozvolu da postavimo šatore, ali sa upozorenjem da nećemo moći da živimo od komaraca. Na to smo se svi u glas samo nasmejali.

Pregladneli i srećno umorni, raspakujemo se i pripremamo za još jedno noćenje pod vedrim nebom.

Uživali smo u ljubičanstvenom zalasku Sunca, svako sa svojim mislima i utiscima. Usledio je kratak pokušaj sedenja pored vatre, potom je umor učinio svoje. Svi polegasmo i zaspasmo brzinom treptaja.

Drugi dan

Jutro je nagoveštavalo šućmurast dan. Sunce je pokušavalo da se probije između oblaka, a vetar je pojačavao. Na Dunavu se pojaviše mali talasići. Hoće li pasti kiša ili ne?

Dok smo odlučivali da li da oblačimo duge rukave ili ne, kiša je počela. Odlučujem da ipak izvadim kabanicu koju sam ponela, lako ću je skinuti. Ako vetar bude pojačao, bez nje neće biti prijatno.

Ulazimo u kajake, Ivan kaže prelazimo na drugu stranu Dunava. Pomislih u sebi, ovo će biti izazov. Vetar je počeo da duva jače, što pravi veće talase, a kad sam veslas, to dosta usporava i otežava kretanje, međutim ne osećam umor.

Drugi kajaci su već odmakli, ostajem sama i posmatram tu moćnu reku, izgleda kao neki nepregledni okean, divim joj se.

Zvuk vetra i talasi me čine srećnom i daju neku posebnu draž kad si na vodi, nebitno da li u kajaku, čamcu, jedrilici ili trajektu. Povećava se nivo adrenalina, a sa njim jačina i brzina zaveslaja. Čini mi se da da ću “preleteti” na drugu sranu. To je moment apsolutne sreće, voda, kajak i ja.

Osmeh na mom licu je širine najšireg Dunava.

Nastavljamo nekoliko kilometara nizvodno i posle se ponovo vraćamo na levu stranu obale. Koja izgled “savane” zamenjuje izgledom “džungle”.

Od Starih Banovaca pa sve do Zemuna smenjuje se “džungla” prava divljina sa sojenicama, kućicama i manjim “naseljima”.

Prelazeći sa jedne na drugu stranu, umorismo se i odlučismo da napravimo pauzicu na nekoj od peskovitih plažica. Oblaci su nam iza leđa tokom celog puta, ali je sparno. Dok smo odmarali, iskoristih priliku da nađem neko drvce, školjku ili kamen. Sa svake akcije donesem nešto, što kasnije postane ukras, nakit ili ostane samo kao uspomena.

Tokom pauze stigli su nas i crni oblaci koji ispustiše kišu, ali je kratko trajala, pravi letnji pljusak.

Dalje nastavljamo laganim tempom, prava uživancija. Sunce nas je ponovo obasjalo i zagarantovalo divno kajakanje do Beograda.

Negde kod Batajnice, među zelenilom, šibljem i drvećem Ivan primeti mali prolaz. Prikačih se za čamac i krenusmo u izvidnicu. Ulazimo u skrivenu vodenu oazu, svet za sebe. Kao da smo na drugoj planeti. Priroda je čudesna, kajakam što dublje mogu, oko mene je visoko drveće koje izlazi iz vode i zaklanja sunčeve zrake, čuje se zvuk različitih ptica i poneka riba koja iskoči, lepota koja ostavlja bez daha.

Dunav je jedna moćna reka, dok kajakte, sa njom gradite neku tajnu vezu, shvatate koliko na vodi u stvari vi niste važni, važan je mir. Momenti van svakodnevnice koji čiste dušu.

Ne želim da krenem odatle, ne želim da idem kući.

Izlaskom iz kanala, nazire se i Pupinov most, još malo i kraj. Kajakamo sa leve strane i obilazimo dva ostrvca. Voda i priroda su božanstveni, skačem u Dunav da se rashladim. Ja sam kao malo dete, kad uđem u vodu ne umem da izađem. Do Beograda na smenu veslamo, bućkamo se, pecamo i uživamo.

Obala kod Zemuna je dosta naseljena, pa usput srećemo i znatiželjne ljude. Pitaju odakle smo, odakle idemo i gde smo se uputili? Kajaci su još uvek atrakcija na Dunavu, ljudi nisu navikli na tu vrstu aktivnosti na vodi, pa su im i reakcije od oduševljenja do neverice.

Dogovaramo se da ne stajemo na Lidu, nego pravac Barakuda. Ivan nas je spasio dugotrajnog veslanja do Ratnog ostrva, vezavši nas za čamac i prebacivši nas preko. Ostaje još mali deo veslanja uzvodno do Barakude, možemo mi to.

Na Barakudi se završava naša mala kajak ekspedicija. Osmesi na našim licima govore više od reči, a magična lepota Dunava ostaće još dugo u našim mislima.

Do sledećeg Dunava tu su Ibar, Drina, Lim… Uvac ili neka druga avantura.

#Avantura#Barakuda#Batajnica#Belegiš#Beška#dunav#kajak#kajakanje#kajsija#komarci#Krčedin#mir#most#Novi Sad#reka#savana#Slankamen#Sunce#uživanje#zalazak#Zemun