May 16, 2017 by Nasmejana

Selo na “kraju” sveta

Kako sam završila u selu na “kraju” sveta zvanog Karaklije? Ponekad se neke stvari dese baš onda kad treba, bez obzira što ih niste planirali, a kamoli očekivali.

Nekoliko nedelja pre nego što će se desiti ovo putovanje, imala sam potrebu da odem negde, da se sklonim od svega i svih, nisam dugo putovala, nedostajalo mi je. Falio mi je taj divan osećaj slobode koje putovanje nosi.

Stiglo je proleće, moje omiljeno godišnje doba, vreme kada se sve budi i cveta, baš kao i ja. Svake godine je ista priča, pred kraj zime uhvati me neizdrž, neizdrž za zelenim okruženjem, mirom, neizdrž za slobodom, Suncem, rekom, morem… Pa ni ovaj put nije bilo ništa drugačije, u glavi samo jedna misao – priroda.

Kao po običaju, planirala sam da idem sama, ovaj put je bilo više razloga za to, pa u startu nikoga nisam zvala da ide sa mnom. Bilo je samo potrebno odlučiti gde tj. na koju stranu sveta. Upitah drugara za preporuku. Jedini uslov koji sam imala je bio mir i da se putuje, odnosno da nije blizu Beograda. Nabrojao mi je sve moguće i nemoguće planine u Srbiji, jer sve treba videti i svaka je lepa na svoj način. Međutim, pošto sam išla autobusom izbor je koliko-toliko bio manji. Dvoumila sam se između Zlatibora (deo koji nije naseljen), tamo nisam bila od detinjstva, ili Tare, selo Jagoštica tačnije Predov krst, po njegovoj preporuci. Guglajući o prevozu i smeštaju, a za to sam imala 15 minuta u tom četvrtku, shvatih da je Jagoštica sve što mi je potrebno, da ne kažem neophodno. Ok, odluka je pala, sad je sve lako, proveriti polazak autobusa, bukirati kartu, spakovati se i go girl and live your life!

Petak

Zbog obaveza na poslu polazak je morao biti oko pola dvanaest. Nažalost, do tada nisam stigla da se raspitam za smeštaj, pa sam to morala da radim na putu do autobuske stanice. Nisam brinula, nije mi bio problem da promenim odluku ukoliko bi to bilo potrebno, da sa Tare odem na Mokru goru ili Zlatar. Želela sam samo da budem u prirodi, mesto i planina su bili sporedne stvari. Kao što to obično biva, bar kada sam ja u pitanju, to se i desilo, Predov krst je morao da otpadne, bar u prvom krugu, nisam mogla da nađem kontakt, a na one koje sam imala, niko se nije javljao, niti odgovarao na poruke. Pomislih tada, nema veze, izguglah još neka dva smeštaja koja i pozvah. Obzirom da je Tara bila u planu od starta, odlučih da posetim deo koji do tada nisam, a to su Zaovine, a tu je i jezero iliti voda za moju dusu.

Pozvah prvi telefon sa spiska, javi se neki čovek, kod kog sam odmah i bukirala smeštaj, ali reče da on nije trenutno tamo i da će mi kuću zagrejati i srediti njegov brat, bilo mi je svejedno. Spomenuh mu da dolazim autobusom i upitah ga da li može da me sačeka na stanici, na šta on kaže da autobus za Zaovine ne ide svaki dan, da ide baš retko i da obavezno proverim, pre nego što se uputim ka Zaovinama. Međutim, karta za Bajinu Baštu je već bila kupljena. Ma stići ću na Zaovine, na ovaj ili onaj način. Svakako okrenuh stanicu u Bajinoj Bašti da proverim i oni mi rekoše da ide petkom i nedeljom, idealnije nije moglo da ispadne. Konačno sam mogla na miru da sednem i popijem kafu, imala sam nekih 45 minuta do polaska autobusa.

U međuvremenu, bez nekog razloga, guglajući Taru naletoh na jedno malo mesto na Zaovinama, gde sam nekako odmah poželela da budem. Obzirom da sam finom čoveku već potvrdila svoj dolazak, nisam želela da otkazujem. Biće druge prilike, pa ću otići i u to mesto. Međutim, kao što napisah na početku bloga, neke stvari se dešavaju sa određenim razlogom, ne kako je planirano već kako je suđeno. Petnaest minuta kasnije me je pozvao moj domaćin da mi kaže da su mu cevi u kući popucale, da nema vode u vikendici i da nažalost mora da me otkaže. Moram priznati, nije mi teško palo, zahvalila sam mu se i iz istih stopa pozvala moje “suđene” domaćine. Pet, šest sati kasnije dočekaše me Milekići iz sela na “kraju” sveta zvanog Karaklije.

Ovo selo ima bukvalno deset domaćinstava i toliko je divno da sam se zaljubila u njega na prvi pogled. Bilo je sve što sam tražila i zamišljala. Malo, bez mnogo ljudi, mirno i tiho, a čarobno kao u bajci. Ušuškano među nekoliko manjih vrhova, koja mu daju neku posebnu moć i veličinu, kao da ste na čardaku, ni na nebu ni na zemlji.

Posle upoznavanja sa domaćinama, rakijice i domaće hrane, zaspah kao beba, konačno. Jedva sam čekala subotnje jutro i nastavak mojih putešestvija.

Nastaviće se…