June 23, 2017 by Nasmejana

Trči, Ana, trči…

Kako se bavim svačim i volim različite stvari, trudim se da vreme koje imam, van posla, posvetim sebi i tome što volim, pa tako svakodnevno treniram ili trčim, vikendima uglavnom nisam u Beogradu, jer sam na nekoj planini ili reci, a kad sam tu trudim se da budem na Dunavu u kajaku. Sport je nešto što me pokreće i ispunjava, pa ga onda i konzumiram u velikim količinama. Još kao klinka sam trenirala plivanje i voda je bila moja prva ljubav i još uvek je, ali sam vremenom i sa godinama krenula da se bavim i drugim sportovima.

Iskreno, trčanjem se nikada nisam bavila jer ga nisam preterano volela, mada mi se želja da trčim maraton ili polumaraton javila još kada sam bila ta mala klinka, čučila je skrivena negde u glavi. Sećam se da me je zanimao kakav je osećaj kad uradiš nešto tako “veliko”. Želju sam izgovorila na glas mnogoooo godina kasnije, prvo sebi, onda  drugima, a potom je i ostvarila.

Međutim, kada je u pitanju trčanje, to je moja muka i sreća u isto vreme. Odavno sam shvatila da nisu sve stvari koje radite u datom trenutku lepe, već ono što dođe posle, odnosno osećaj koji u vama ostane nakon. To je, čini mi se, posebno izraženo u sportu, kojim god da se bavite, nekako uvek imate period kad vam je teško, da li zbog treninga ili zbog umora. Kod mene se ta osećanja najviše javljaju dok trčim, čak i posle toliko istrčanih kilometara.

Zavolela sam trčanje pre četiri godine kad sam i krenula da se spremam za prvi polumaraton, ali bez obzira na ljubav, za mene je uvek predstavljalo borbu sa sobom. Volim individualne sportove i nekako sam trčanje uvezala sa plivanjem, isto je, a drugačije. Valjda sam i ja drugačilja, pa je to razlog zašto mu se uvek i vraćam, ne bih li ga savladala, odnosno sebe. Svaki trening i istrčani kilometar se razlikuju, a kažu samo prvih nekoliko je teško, posle sve lagano, ponekad je i tako.

Tako je i sa trkama, svaka predstavlja poseban izazov. Inspirativne, izazovne, drugačije i neočekivane su bile i prve u sezoni, Tara i Jelašnica nedavno, ali o njoj drugi put (trka sa preprekama koju sa nestrpljenjem čekam cele godine).

Prvo, celu zimu sam bila kao medved, što nije meni svojstveno, povremeno trenirala, ali bez trčanja. Drugo, na planini sam poslednji put potrčala u avgustu prošle godine na trci na Kopaoniku. Kao treće, asfalt takođe nemam zabeleženo, bar ne da se može računati i kao četvrto, sedim najviše  u poslednje četiri godine, što sve zajedno vodi u nesigurnost i u najavi “borbu” sa svakim pretrčanim metrom. Ali to je ono što se računa, zar ne?

Trka na Tari, uvek nosi sa sobom neko novo iskustvo, iz više razloga, prva je bila sa lošim markacijama pa smo umesto 18km trčali 20km, drugu sam prepešačila, a treća je bila sreća i pravo uživanje.

Do jutra uoči trke, nisam znala šta mi je činiti, da li trčati ili prošetati sa sestrom? Naravno, ovo drugo bi bio samo izgovor. Posle svega što sam navela i ne tako lepih misli, želja za “odustajanjem” je bila sasvim normalna.

Ali, kad stanete na start i čekate vreme da krenete, povuče vas masa, prijatelji, pozitivna energija i priroda. Svaka sumnja i dilema nestaju, pa jetako i  odliuka da trčim došla sama od sebe, noge su same krenule. Staza je bila duga 18 kilometara i moram priznati lepša od svih prethodnih. Kretala je nizbrdo, u tom trenutku to je bila olakšavajuća okolnost, ali kako to obično biva, koliko niz, toliko mora i uz brdo, pa sam krenula lagano. Inače, volim da krenem sporije, da osetim stazu i uskladim tempo, pogotovo kad trka kreće rano kao ova i kad je telu potrebno da se opasulji gde je i šta radi.

Išli smo dosta nizbrdo, na prethodnim trkama bila sam u grču kad trčim nizbrdo, imala sam strah od povrede. Na Tari sam konačno osetila da mogu i da je u redu da pustim korak i opustim se. Sa brzinom, povećavala se i doza adrenalina, a sa njom i hrabrost. Celom stazom bili su “blagi” usponi, koji nisu iziskivali veliki fizički napor, tako da je  moglo da se trči bez puno prekida i hodanja. Što meni posebno prija, jer ja nisam profesionalni trkač i moji treninzi se uglavnom odvijaju na ravnom i betonu, pa stajanje nije baš poželjno, dok je kod planinskog neminovnost, u nekom trenutku.

Misli su mi bivale sve lepše svakim kilometrom, teško je i sve vas boli, ali  je nekako sve  potaman, pravi se balans između onoga što možete i onoga što dajete. Vreme je bilo savršeno za trčanje, smenjivali su se Sunce i oblaci, pa nije bilo ni prevruće ni prehladno, uzbrdice i nizbrdice su bile na pravim mestima, a moji omiljni delovi kroz šumu su bili kao iz bajke, a posle svake bajke “ferdinanski” pašnjaci. Predeli koji su se smenjivali mamili su uzdahe, a u glavi kao pop up balončići, pojavljivale su se rečenice, poput: Koliko je lepo! Ovo je nestvarno i divno…i njima slične!

Trčala sam sama, baš onako kako volim. Duž staze sretala sam razne trkače, neki su me zaobišli, neke sam ja zaobišla, a neki su želeli da uživaju u predelima pa su stajali i fotografisali se. Svako od nas trčao je neku svoju trku.

Svi ti ljudi koje srećete na stazi dele istu “muku” kao i vi i nekako se razumete na nekom drugačijem nivou, ne morate ništa da izgovorite, ponekad je pogled ili osmeh sasvim dovoljan da “pročitate” jednom drugom misli. To, u nekim trenucima može da vam pomogne ili odmogne, obzirom da sam ja trkač koji ne razbija granice sa vremenom, već svoje, meni u većini slučajeva pomogne i znači.

Poslednji kilometri nisu bili laki, naprotiv, sačekao nas je asfalt sa malim usponom na samom kraju, a posle istrčanih 15 km to predstavlja ozbiljnu muku, izborila sam se nekako, povuci-potegni i bila sam na pola kilometara do cilja.

Put je vodio kroz šumu do nestvarnog pogleda i vidikovca, na kom je bio kraj, moram priznati,  jedan od najlepših do sada. Ne znam šta mi je bilo draže, sama trka, kraj ili pogled koji ledi i širi osmeh na licu. Moram priznati da sam u tom trenutku bila najsrećnija osoba na svetu. Priroda to učini čoveku.

Neočekivano sam završila trku na desetom mestu sa vremenom 2h 51min. Podsetila sam se ponovo, zašto volim trčanje i zašto uživam u njemu, zašto ne treba odustati i kad vas mozak laže i kaže da to uradite, zašto treba verovati malo više u ono što volite i što radite… i zašto se ovom sportu uvek vraćam!

A, ima tu i jedna nova želja, koja čuči i čeka da bude izgovorena na glas, a potom i ostvarena, a kako kaže najmlađi učesnik trke i veoma mudar dečko, Maxim, to samo od mene zavisi!

Do sledeće trke u Kostolcu, požuriću polako!