August 10, 2017 by Nasmejana

Podsetnik za život

Trenuci za pisanje, čitanje, šetnju, prijatelje su postali retki, izgubili su se u brzini “života” koji živim.

Već dva meseca pokušavam da počnem i završim bar jedan tekst za Nasmejanu. Krenula sam da pišem pet, na različite teme i svaki put kad sam uzela da dovršim bilo koji od njih, počela sam sa novim. Ne znam da li zato što ne znam o čemu bih pre…životu, kajaku, putovanjima, ronjenju, planinarenju…ili zato što nemam vremena, pa se od silne želje da ih što pre završim i objavim, rasplinem.

Obzirom da mi život trenutno baš tako izgleda, nije ni čudno. Puno obaveza i poslova koje nikada ne mogu da “završim” tog dana kad sam ih započela, to do liste koje čekaju da budu “done” i stalnog osećaja da moje vreme više ne pripada meni. Osećaj vs. stvarnost!

Misli, koje se odnose na svakodnevni život, zamenila sam stikerima koje lepim negde da mi budu u vidokrugu, da ih slučajno ne bih zaboravila. Pa se tako na njima nađe Pozovi mamu, Odgovori na poruku, Čestitaj rođendan, Idi u prodavnicu i tako dalje. Smešno, istinito i tužno u isto vreme.

Kako dođemo do toga da od života pravimo to do liste, od stikera podsetnike za život, a na dane lupamo iksiće ili kružiće koji označavaju završeno ili urađeno? Kad i kako?

Dani mi se brzo pretvore u nedelje, nedelje u mesece, a meseci u godinu. Nađem opravdanje u mislima, ma to je samo prolazni period, vremenom ćeš se naviknuti, mora da bude teško, da bi kasnije bilo lakše i jos gomila sličnih utešnih rečenica koje ne znače ništa, jer je osećaj u duši i telu i dalje isti. Kada nađem malo vremena da se izmaknem i osvrnem shvatim da to govorim sebi već devet meseci. Dokle?

Prođe, sve prođe Ana i život prođe.

Ne želim da sedim mirno i da pustim da prođe. Ne mogu. Mada, ima nedelja kada to poželim, lakše je. Kažem sebi, smiri se, koji ti je đavo? Ti i tvoji  pundravci u glavi. Zašto ne možeš da živiš kao svi “normalni” ljudi oko tebe? Bez misli da putuješ svetom hodajući, trčiš po planinama i penješ ih ili kajakaš na velikim rekama i ronjaš u morima i okeanma,  zašto?

Zato! Jer “normalno” nije život koji ja biram, ni sada ni nikada! Ne želim da lupam iksiće na dane, mesece, godine i da govorim biće bolje, to je samo period, izdrži i čuvena rečenica “sve će to narod pozlatiti jednog dana”. Ne želim da nakon “završenog” dana, čekam drugi, nakon ponedeljka, čuveni petak, a nakon 09h, 17h i tako u nedogled! Da, znam da život nije lak i da nije sve baš tako kako ja zamišljam, ali jedan je i moj je i želim da ga osetim svakog dana!

Želim da živim život sa stikerima na kojima je ispsana ljubav koju ću stići da podelim sa drugima. Želim da imam vremena da zatvorim oči i ne mislim, isključim se jer je to normalno i opuštajuće. Želim da uživam u jutru, u Suncu i reci, bez osecaja da  za to nemam vremena i da treba da požurim sa uživanjem. Želim da upravljam svojim vremenom, da brojevi u to do listi označavaju ljude koje sam nasmejala u toku dana, sa kojima sam razmenila reči, osmeh, zagrljaj ili poljubac.

Želim da kad se okrenem i shvatim da je prošlo vreme, što je neminovnost, mogu da nabrojim i setim se bar tri dobra razloga zašto je to u redu.

Zato će u mojoj to do listi za život, prva i poslednja stavka biti:

1. Do, Live Your Life and Be Happy!