October 16, 2017 by Nasmejana

Deep love

Nikada u životu se nisam više radovala “kraju leta” nego ove godine. Teško mi je da to priznam, jer je leto moje omiljeno godišnje doba, ali ovaj put sva moja energija bila je usmerena na more i ronjenje koje je bilo planirano za početak septembra. Ronjenje je jedna od aktivnosti kojom se bavim i koju možda najviše volim od svih. U stvari, ne postoji možda, ronjenje je prvo na listi svih ljubavi i aktivnosti. Ono je nekako deo mene, kao disanje, bez kog ne mogu da živim.

Odbrojavanje je krenulo još na zimu, februar, mart, april, maj… avgust and Croatia here we come. Po prvi put ronjenje na ostrvu Vis, a potom odlazak na dobro i poznato Lastovo.

Nisam znala šta da očekujem, kao po običaju nisam ništa istražila, iako je moj najdraži gnjurac poslao sve informacije. Jedino što sam upamtila je vreme polaska trajekta. To je bilo najvažnije, ali i da nije zatvoreni katamaran, jer obožavam palube.

Put od Splita do Visa traje 3 sata, to je bilo dovoljno vremena za razgovor sa vetrom, suncem i morem. Nakon toga, potrebno je još nekih pola sata vožnje kolima do predivne Komiže i ronilačkog centra.

Od momenta kad smo stigli pa sve do poslednjeg dana bila sam omađijana gradićem, Ronilačkim centrom B-24, plažama, predivnim ljudima i nestvarnim zaronima. Komiža je specifična po mnogo čemu, to je mesto u kom taxi nosi naziv Smile, nar raste u dvorištu kuće, zalazak sunca vas tera da zaplačete, brdo Hum (587m) “zove” da ga popenjete, a od meštana dobijete najmudrije savete za život.

Svi oni mali znakovi pored puta ukazivali su da će ovo ronilačko leto biti ispunjeno osmesima i srećom. Između ostalog, to je jedino što sam želela, da osetim trenutke, život, ljude i sebe. Isključila sam sve one  svakodnevne misli i prepustila se nepodnošljivoj lakoći postojanja.

Hrvatska obala, more, maslinjaci i miris borove šume uvek probude ono “morsko” dete u meni i vrate me u detinjstvo. Još kao klinka sam se “zaljubila” u vodu, pored nje sam se uvek osećala najslobodnijom i najsrećnijom, tako je i dan danas. To je moja “druga polovina” uz koju sam ja, JA!

Sećam se da niko nije mogao da me izvadi iz mora. Mogla sam satima da zaranjam i izranjam, sa maskom i  bez nje, po plićaku i dubini, bila sam neumorna. Ništa mi nije smetalo, ni hladna voda, ni talasi, ni kiša, ni smežurani prsti, ni modra usta. Morske zvezde, rakovi, ribice bili su moje omiljene “igračke”, a trenuci pod vodom činili su me najradosnijim detetom na svetu.

Veliko dete sada zaranja u neki drugi svet, u kome je plavo energija i pokretač, tišina neminovnost i mir, a balans neophodnost i uživanje. More predstavlja neku drugu dimenziju  u kojoj su dubine nedostižna moć, olupine istorija, pećine lavirinti, korali bašte, a morske životinje i biljke stanovnici.

Pod vodom, vi postajete deo nje, deo drugog sveta kome morate da se prilagodite. Ne važe pravila kao na kopnu, čovek postaje mali i beznačajan u ogromnom plavetnilu. Sloboda koju osećate prkosi se sa zakonima fizike koje morate da poštujete, a znanje i veština su neophodni da biste mogli da uživate u tom prostranstvu.

Na ovom putu, shvatila sam da nisam mnogo drugačija od onog deteta kome ništa nije smetalo. Postala sam gnjurac koji uskače u vodu sa čamca na jedan, dva… jer ne može da dočeka tri (nije za pohvalu :)), ima osmeh na licu svaki put kad izroni i uživa u svakom trenutku pod vodom.

I dalje mi ništa nije teško, ni opremanje, ni nošenje boca, ni pakovanje čamca, ni pranje opreme posle zarona, kao ni njeno raspremenje nakon sušenja.

Ronjenje je moja ljubav i strast, sreća i život, početak i sigurni kraj.

#Avantura#Croatia#diving#Komiža#more#Nasmejana#osmeh#Ronilački centar B-24#ronjenje#Vis