July 30, 2018 by Nasmejana

Kajak i priključenija

Sećate se prve vožnje biciklom, prvog skoka u vodu, prve istrčane trke ili pročitane knjige? Znate one stvari koje uradite po prvi put, pa posle toga ne možete više da zamislite život bez njih?

Novo iskustvo, koje ostane urezano u vašu svest tako jako da ništa više ne može biti kao što je bilo pre njega.

To je bila moja prva vožnja kajakom.

Davne 2013. godine, na kampovanju na Staroj planini, susrela sam se sa gumenim dvosedom i divljom rekom Visočicom. Do tog trenutka, moja ljubav prema vodi me nije vodila dalje od čamca i raftinga Tarom.

Kajak je bio nešto sasvim drugačije.

Sećam se, padala je kiša, bilo je hladno,  a Visočica je bila toliko brza (barem iz tadašnjeg ugla) da je pri samom pogledu na bukove zastajao dah, a srce ubrzano lupalo. Prizor nikoga nije ostavljao ravnodušnim.

Otišli smo nekoliko kilometara uzvodno od kampa, gde smo napumpali kajake i odakle je ova avantura zapravo i počinjala. Bilo nas je mladih i starih, kao i početnika i iskusnih kajakaša. Obukli smo ronilačka odela, prsluke i stavili kacige na glavu. Izgledali smo kao prava mala armija vojnika koja kreće po prvi put u bitku, ovaj put sa samim sobom.

Inače, u kajaku uvek onaj jači sedi pozadi, a slabiji napred, pa smo se tako i podelili. Nažalost, od tada uvek sedim na sedištu “jačeg”.

Kada sedate u kajak po prvi put u životu i kada je to na brzoj vodi, nemate pojma šta da očekujete.

Ono što je najdivnije kod kajaka je ta blizina vodi, uvek imate osećaj da “lebdite” na njoj. Kad sedite napred, taj osećaj je još izraženiji, jer vam je pogled usmeren na mali pramac i imate utisak da ste potpuno sami. Svaki buk doživljavate kao neki veliki talas koji ide ka vama, a vi treba da ga uspešno savladate i “izronite” sa vašim malim dvosedom.Bila su mi pomešana osećanja, adrenalin je radio svoje. U isto vreme neizemrna sreća i strah koji je u tom trenutku samo pojačavao osmeh na licu. Klasičan mehanizam odbrane.

Kajaci su inače stabilni i na mirnim vodama je gotovo nemoguće prevnuti se, ali na brzim je druga priča. Međutim, ja sam imala iskusnog “partnera”, pa se taj dan nismo okupali. Doduše, bili smo skroz mokri od bukova, a da to nismo ni primetili dok nismo izašli na obalu. Ostao mi je urezan njegov glas i vikanje leva, desna, leeeva :), a u mojim mislima su se vrtele samo tri stvari: čuvaj veslo, pazi da ne ispadneš i waauuuu.

Ne znam tačno koliko je vožnja trajala, ali je sigurno da je ostavila traga u mom tadašnjem životu, koji više nikada neće biti isti. 🙂

Od tada do danas, svaka vožnja kajaka je posebna i drugačija. Podjednako volim brze i mirne vode. Koliko uživam u kanjonima toliko i u krugu oko Ratnog ostrva.

Nije to samo kajak, to su ljudi, trenuci u prirodi, to je taj momenat kada veslom zahvatite vodu i pokrenete se. Kajakate ka nečemu, ka napred, ka Suncu, plaži ili  samo pustite da vas reka “vodi” i prepustite čarima “mesta” i trenutka u kom se nalazite.

Lepo je kad uradite neto prvi put i to postane vaša svakodnevnica, ljubav i uživanje. Probajte, nikad se ne zna. Čekaju vas Dunav, Sava, Drina, Uvac, Ibar…