September 25, 2018 by Nasmejana

Ljubav

Nervira me, matora sam, a pitam se da li sam volela.

Osećala sam, davala sam, mislila o nama, smejala se, maštala, ali ne znam da li sam volela.

Jel to moguće?

Vraćam film mnogo godina unazad i puštam slike da idu, ne bi li me koja podsetila na ljubav. Prebiram, tražim duboko u sebi, ali je nema.

Gde je nestalo to osećanje/sećanje? Ili ga nikada nije ni bilo?

Odmahujem glavom. Ne, nije moguće da nikada nisi volela, ubeđujem sebe.

Ti si bezosećajna kučka.

Ali nisam.

Trudili smo se, i oni, i ja.

Putovali smo tamo i ovamo, izlazili, budili se, legali, skrivali se, šetali, plakali, bežali, vračali se, ljubili na kiši, a jesmo li se voleli? Jesam li volela?

Pokušavam, trudim se, ali nema ničega. U mojoj glavi samo praznina.

Setim se samo ogromne sreće i neopisive tuge. Pomozite mi, jel to bila ljubav?

Zar nije važno ono između?

Šta, Ana?

Ne znam, ja u stvari ništa ne znam o ljubavi!

Ono između, kad legneš i ustaneš sa mišlju o toj osobi, sa nadom da ćeš je videti ili makar čuti u toku dana, kada pokušavaš da se fokusiraš na dnevne obaveze, ali ne možeš, kada poželiš da uradiš nešto što nikada do sada nisi, kada znaš taj pogled i čuješ taj glas, kada umesto treninga izabereš “kafu” (u mom slučaju), kada preletiš, prepešačiš ili pretrčiš, kada kažeš ili ne kažeš, kada se izviniš jer si ispao g…. i to bude prihvaćeno, kada kažeš da, a niko te nije ni pitao.

Da, Ana! Volela si i volećeš!

Sranje…

#ljubav