May 6, 2019 by Nasmejana

Doviđenja, zauvek

Postoji jedno malo mesto u Crnoj Gori, za koje se ispredaju mnoge priče, neki su čuli za njega, neki su ga i posetili, ali samo retki su imali priliku da “žive” u njemu.

Krašići, retko “selo” na moru. U kom su seljaci “beograđani”, livade plaže, a domaće životinje ribe i školjke.

To je mesto u Crnoj Gori, do kog ste pre 60 godina stizali brodicom, jer puteva nije bilo. Da plastično objasnim, svaki odlazak bilo gde, morao je biti morskim putem.

Ne znam tačno kako su se baka i deka odlučili da ukrote crnogorski kamen i naprave kuću, koja će “morski” vaspitati naredne dve generacije, ali sam im najiskrenije zahvalna na tome.

Svaka čast na hrabrosti da od nemogućeg napravite moguće. Moj duboki naklon.

I, onda se ja pitam na koga sam avanturista?!

U čuvenom, Beogradskom naselju 1, provela sam veći deo svog detinjstva. Ostajala sam najmanje 1, a najviše 5 meseci u godini, kada je to vreme dozvoljavalo. Iz današnjeg ugla, praktično nezamislivo.

Tako je bilo punih 20 godina, svako leto, ponekad i proleće. Tu sam naučila da plivam, ronim, skačem u vodu, družim se, slavim rođendane, lažem, plačem. Tu sam naučila šta znači biti bez vode, šta znači Sunce, gde se kriju zmije, a gde “magarci”. Može se reći da me je Krašiće naučilo baš dosta toga. To sam mnogo kasnije osvestila.

U međuvremenu, prodali smo kuću i ja nisam bila u Krašićima 13 godina. Proletelo je. Ni sama nisam svesna da je toliko prošlo. Valjda, zato što ih toliko često sanjam. Pa mi se čini, da sam ih sve te godine posećivala.

Zamišljala sam kako će taj “povratak” izgledati. Svi su mi rekli da je sve drugačije, da naselje nije više kao što je bilo, da nema čuvenog kamenjara preko kog smo stizali do “sela” da su sad tu kuće, da ne postoji čuveni Zanzibar u kom smo provodili najluđe noći, da nema plaže koju su moji baba i deda pravili, sa ostalim babama i dedama.

Da, istina je, većine stvari nema, kao ni ljudi.

Međutim, kada kreneš da prolaziš kroz ulice, kuće i prozboriš koju sa meštanima, shvatiš da je ipak sve tu, barem ono najvažnije. Kuća više nije naša, ali uspomene su tu, ja i dalje trčim tim ulicama, igram se u Maslinjaku, skačem sa Mola, sedim na svom mestu na plaži, đuskam u Zanzibaru, kupujem u jednoj jedinoj prodavnici i čekam da padne mrak, kako bih gledala u zvezde. Da, ipak je sve baš tamo gde sam ga i ostavila.

Došla sam da bih videla budućnost, a vratila sam se u prošlost, koju niko ne može da sruši i izgradi iznova. Sad mogu da kažem, doviđenja, zauvek!