May 6, 2020 by Nasmejana

Savremena bajka

Pa da pokušamo. Da se izlečimo.

Bejaše jednom jedna družina, koja je nastajala i širila se iz godine u godinu. 

Kampovali su, preživljavali, trčali, kajakali, penjali, skijali, putovali i družili. 

Za njih nije bilo važno koje je godišnje doba, samo su im dani bili znani. To uglavnom bejaše vikendi ili oni “slobodni” . 

Ovog puta, u doba Korone, poželeše da shvate dragocenost trenutka, zvanog 1. maj.

Okupili su se najhrabriji, oni sa istim ciljem, da posle dva meseca “zatvora”, pobede “neprijatelja”. 
Odabir je bio težak, po kom kriterijumu izabrati? Svako “oružje” beše poželjno, ali koje je ono pravo? Ko su “odabrani”?

U družni nikad nije postojolo veće, pa se i ovaj put nadjoše oni gostoljubljivi, misleći, avanturisti, hrabri, nasmejani i otvorenog “srca”.

Dogovor je bio… Ne, nije bilo dogovora. Podrazumevalo se, da se čuvaju, “distanciraju” i peru ruke. 

Doba je Korone. 

A kad nastaje bajka?

Odlučiše, jednog petka da popenju vrh, zvani Crni. NIšta tu nije ličilo na nešto neobično. Izazov je bio poprilično lak za celu družinu. Visinska razlika mala, kondicija tu i tamo, neko u boljoj neko u lošijoj formi, ali miris i priroda učiniše svoje, i oni se prepustiše. Tada ništa ne bejaše važno.

Za oblake i kišu, ne mariše.

 I, tako nastaviše dalje, planinskim putem.

Šta im kiša može? Šta im ona sme?

Nije prošlo mnogo vremena, svi izvadiše kabanice i požuriše u zaklon.
Krenuše grmljavina i munje. 
Trčali su, gledali, tražlii kuću…sa zaklonom. 

Nekoliko stotina metara kasnije naletoše na Zokija, “čuvara” Crnog vrha. On ih primi u svoj “dvorac” i ponudi domače piće “rakiju” iz okolnog sela zvanog “Rosići”. 

Shvativši da nevreme neće uskoro stati, prihvatiše.

Govorilo se o svemu i svačemu. Posebno, njemu drago, o životu “na vrhu”.

Zoki je bio takozvani “Zemunac”, trubadur, gradjevinar, koji je sagradio razne kule i gradove. Od skoro u penziji, miljenik sela, zaljubljenik u zabave i fešte.
Pripovedao je, kako svakog juna prisustvuje jednoj, onoj najvažnijoj, na kojoj su uvek sve glavešine iz sela. Govorio je o jezeru i planini, zabavljačima “bez vida”, “letećim mašinama” za moćnike, i svim onim “bitnim i nebitnim” gostima. O “seljackoj” fešti širile su se razne, zanimlijve priće. Da li su istinite, vreme će pokazati.

Družina je verovala, previše su lićile na realnost da bi bile lažne.

Van letnjeg perioda, u svom “dvorcu” na vrhu, društvo su mu pravili Pera pečurka, #poznati drugar iz sela i lisac Živojed. 

Pera pečurka je bio iz sela Rosići, glavni snadbevač Zokija “lokalca”, čovek koji zna sve pečurke i njihove tajne i magije.

#poznati drugar je bio potencijalni kupac njegovog “dvorca”, od kog bi on zaradio stotinehiljada i postao bogat covek. 

Živojed je lisac koji bi, kad ga ne snima svojim telefonom, došao da ga poseti. 

Zoki bejaše dovoljno zanimljiv, pa ga družina pozva na rakiju u svoj dom.

Dva dana kasnije, posle kišeeee i grmljavine…

Jutro je, 1. maj, rano je, neko kuca na vrata.
Otvaraju ih, iznenađeni. 
Na ulazu je Zoki, nosi rakiju od šljive i Perine pečurke. 

Nije se dugo zadržavao, imao je preča posla, trebalo je stići svuda, pre policijskog časa.

Tad nastaje savremena bajka.

Pada kiša. Priroda je nestvarna. Staje.
Duga. Zeleno. Zen.
Priprema se roštilj. Pije se pivo. Smeje se.

Istražuju se okolna sela. Vodopadi. Island. Igra se Imaginarium i 7 wonders. Pije se vino. Smeje se.

Penje se. Pojavljuje se Živojed.
Igraju se igre.
Spavanje.

Putuje se. 

Bejaše izlečeni. 
Živeli su srećno do kraja bajke.